„Ја сам слободан као река, слободан да будем сигуран о томе шта сам и ко не треба да будем!” — Стиви Вондер

Биће се рађа, а не зна што је ту, али подарено јој је постојање; са собом носи једну невидљиву корпу без тежине. У тој корпи се налазе различити плодови природе и сваки „дар” у њој симболизује животна искуства — корнукопију (такође позната као рог изобиља или рог обиља је античка корпа у коју су се сакупљали плодови било које врсте — у уметности симболизује изобиље и разноврсну исхрану).

Што је слађи плод корнукопије и искуство које подарује је лепше — срећа, мир, блаженство… Међутим, као мач са две оштрице, нуде се бљутави, орашасти изданци чија вредност доликује само у тешким недаћама које свако мора да „окуси” — љуска и плод представник правог значења живота! 

⁂

Природни поредак свим живуљкама је урођен — преживећеш колико ти се дâ, а умрећеш кад ти се не дâ. Неписано правило ово сви знају, ал’ га се нико не боји. Додуше, „искројила" се нова животиња под називом „човек” — врло амбициозна и жељна, поставља темеље својих идеала. Међу многим личним идеалима, присутна је воља да своју корпу „усаврши”. Мало по мало, почео је да узима од других — одузима природу својим „саиграчима”. Меки зуби не воле чврсту кору орашице — обожава шећерно воће.

Свакако, сама величина његове корнукопије му не одговара — прижељкује већу; тражи добит само уз врећу. Булдожери, гусеничари, оружје масивног уништења — алатке којима се служи док не стигне до циља. Дивљина се повукла у тмину високог дрвећа — ћути и гледа скаламерију која је урушава. Дошао је и тренутак кад је пољана на врху брда постала плантажа чаја, а океан гигантски аквариjум чија риба трули од самоће и пластике.

Коначно! — Човек је створио своју величанствену корнукопију — велика као сам творац, позлаћена, ојачана слоновим кљовама, воће без и једне тачке буђи утопљено у мед, цвеће чија се имена помињу само у легендама… Креатор покушава и успева на ноге, али леђа пуцају; загризе јабуку искварену медом — добио је каријес. Само се за моменат окренуо да види опустошену савану где су некад грациозне газеле скакале, а на земљи костур слонице матријарха која у својој утроби чува нерођено дете које се баш требало родити сад. За тренутак који је сведочио овом призору врати се својој креацији само да види све плодове уцрвљене, убуђане и уцрњене. Сам бљесак над овим „чудовиштем” га натера да каже: „Где ли сам погрешио…!?”

⁂

Свачија корпа мистична је, обликована по величини и садржају који је суђен служити до „последње капљице живота”. И најмања промена изазива несклад — ситни човек грамзивих руку је то схватио болним путем, а он и даље наставља својим апетитским тежњама путеве кројити.