Лепа реч

...Или како да те заборавим, када поред мене пролазе створови празни као пусте пећине?

 Ако човек падне у таму, заборави ли светлост? А ти си моје светло вечно. 

Шта је било пре тебе, само симфонија ђаволска! 

Дана и јутра, ноћи и месеца, не могу замислити. 

Па ти дајеш воћу сладост, ти си свеж ваздух јутарњи, топли талас дана, безбрижна ноћ.

Познајем осећања твоја, сваки покрет твог лица осећам, сваки корак ми по срцу прави траг.  

Усне твоје како отвараш, само мало, и то знам. 

Препознао бих те и у тоталном мраку, и у другом телу и у другом животу,

 у свему томе волео бих те! 

Да,  упознао сам радост код тебе, и ужас без тебе.

Ако ослепим, бићеш боја мојих очију, још сјајнија него што

ми сунце беше пре. Вид би ми био кристалнији од Егејских вода.

Реци ми и повери ми, све непослушности и грешке, да бих

те заволео још ватреније, још искреније, да љубим мане твоје више него врлине. 

Ако бих заволео и ценио само твоје врлине, да ли бих те икада волео? 

Заволео бих у ствари машту моју, слику моју о теби!

 Гордо бих гледао твоје врлине и хвалио се како си моја,

 зар себе уместо тебе да заволим?

Уколико те хиљаде воле, међу њима сам, ако те само

једна особа воли, тај сам, а ако нема ко да те воли, знај да

мене нема. Веруј срцу мом јер је тебе у њему више него крви.

 

Твоја љубав је попут црног олова, који ми прели и обли

цело срце. И изнутар, и около, целог га испуни. Па зато нема

места за друге, ко код да су!

О, огње живи! И пре сам волео, али нисам заволео, и

љубих, али ме не спали живог као ти!

Никад не беше лепа, него као слика, а слике не служе да

гледаш немо у њихову лепоту већ да осетиш нешто из њих.

Смисао показују, наш смисао.

А упиташ ли ме, шта бих највише желео? Само да могу

своју љубав да преспем у чашу, и дам ти да попијеш, да би

осетила моје срце.

Чула си, много пута, како волим осмех твој, али заиста у

твом осмеху нађох мир најслађи, и бег од стварности. Зато и

јесте мир твој, а немир мој, срећа је твоја, а туга моја, све је

твоје, али ти си моја.

Ти си више ја, него ја сам. Од ког год материјала да су

душе и тела сковани, наша су од истог. Стално си ми  на

памети, али не као моје задовољство, већ као што је моја

душа у мени, у ствари ти си   ја.

Чак иако су многе палисаде међу нама, наша љубав се

дубоко укоренила у нас. Када бих се и заклео да не могу да

те више волим, лагао бих, јер знам да ћу те сутра ипак више волети.

 

Твој и мој сусрет, била је случајност, да ти постанем пријатељ, то сам одлучио, 

али заволети те, било је ван моје контроле.

Питала си ме „Волиш ли ме“... волим ли те? Љубав је само реч у поређењу са мојим осећањем. 

Слично као кад би

назвала мора баром, или небо, капљицом плаве боје! Не

бих могао, нити бих се усудио, да моју љубав ограничим

нечим. Са таквим питањем, душо, само моје постојање

доводиш у питање...хајде питај сунце да ли сија или питај

таласе да ли ударају о обалу. Није питање волим ли те, него

како да те не волим. Да је свака моја мисао тобом опијена,

а сваки ударац срца пева о теби. Па да ли те волим?

Вољена, ја постојим у вечитом стању љубави према теби,

мени природном, као ваздух који удишем.

Нисам те знао, али ми је било довољно сести поред тебе,

и видети моју душу у твојој, како се уливају једна у другу,

како се уче рајским песмама, у вечном заргљају, да се мирно њишу.

 

Немања Ђорђевић  IV3

Слепа кртице,  што те обасја Сунце,

У тмини својој живиш  за младунце.

Док чернозем дробиш,  можеш и сама

врло мала да осетиш такву раскош.

 

Главица брда свог врага примамљује,

бива ухваћена и посрамљује.

У очима њеним сјај се гаси

док месечева птица светлост гута.

 

Тамара Поклопић  II-3

Сви ви можете видети да је све ово што дође као обично и земаљско - у животу пролазно. Препрека је велика прихватити то...

Како се неучен не може научити, тако ни жив човек смрт своју не може прихватити и приближити је. Сада сви мислимо да је она од нас подалеко, а са сваким новим сванућем све смо јој ближи. Неприхватљиво је то, а са друге стране сурово и реално. Као малене људе су нас очеви и матери училе да после смрти идемо на небо. Тако су и њих учили њихови, генерацијама уназад. Због таквих неистина ми сами себи никада нећемо моћи изговорити реч судбина. И није само да је нећемо изговорити, него је нећемо ни разјаснити. 

Они су нам још само требали рећи да тамо где одлази душа постоји једна сила већа од свих нас доле. А пред њим смо сви без изузетака једнаки. Можда да су нам то рекли данас би се спречило неверовање у Бога. Сви ми бисмо поверовали да од закопавања дрвених ковчега у земљу и блато постоји нешто веће. Негде горе, далеко изнад моћи наших примитивних и понекад јадних схватања.

Још су требали додати и да оне године и цртица између ништа не значе. Да то није једино што означава нечију пролазност. Јер после сваке пролазности негде много изнад нас рађа се ново и лепше свитање.

 

Василија Симеуновић II3

Од Бога смо на Земљу дати

Бог ће нас да црној земљи врати

А вода ће преко костију наших

Наставити да точура...

И сунца ће сјај, биљкама живот дати

А за нас?

Оста само крај.

 

 Костима нашим

Сутра ће неко стихове да пише

Костима кркхим и костима знатим,

Сви у истом кошу кад се очи склопе

Сви на земљи и за живота

Мржње сију, крв пролију

А у земљи, сви смо наши!

 

У мојој души потајно кличем

Да не чују незнана срца,

Ко ли ће пак о мени да пише,

О мојој умрлој надежди?

Једва дишем !

 

Уснуло срце тешко се миче,

А на камену само имена сјај

Мајко, јеси л' ме родила да будем роб?

Дједе, оче... где ће мени бити гроб!?

                                                                                                            Невена Недељковић  II3

 

Мрак, мрак! 

Гле, откуд светлост у овом беспућу?

Та коса која, попут царских пурпурних завеса, зрачи красотом и величaнственошћу!

    Те очи које попут прозора зраче неком сребрном и златном светлошћу, само што кроз прозоре сунце греје зрацима, а кроз очи, чедна душа сија усред пустињског опустошења, попут звезде Данице! 

   Да, те очи  свом добротом зраче и умирују чак и неукротиве, свом оном чистотом и дечијом невиношћу. 

  Узана и крхка, али опет јака рамена, која траже заштиту, оних рамена спремна на два крста. А што јака када траже јача? Зато што ће та рамена носити још много њих.                                                                                  

   Красне и благе руке, које попут путира, који у себи носи свесветог и несместивог Бога, на себи ће држати, тешити и миловати благо биће!

   Дивни изворе живота,које тело исцрпљују за благо биће!

 Струк који у себи припрема анђела земаљског!

   Та врата, која све што је на срцу казују, како ли су само дивна, јер сијају свом истином!

    Сета ми се настанила у духу, јер како не би? Анђео ходи поред мене, а све што могу је да је гледам! Дуго небеска и цвете, који у пролеће цветаш радосном песмом!   

    Како си тако далеко,чак и кад си близу! Јер ти јеси раодост моја, али и срам мој. Јер је проклет број твој, којег не можеш да се отарасиш, број тринаест. Љубав, која сваку телесну жељу побеђује, пред којом су све страсти ништавне и смешне, довољан је један зрак твојих очију и осмех твог срца, да све нестане.

   Да си, тело мог тела, на мене помислила једном, сматрао бих себе вишим од звезда! 

Како успеше касапини раздвојити једно тело, главу од врата!? Како сем мачем оштрим? Јер разни су путеви људски, неко држи путир, док други мачеве, секире и бичеве, али путир се држи у руци, док ово друго пред вратима!

  Али ја не кривим своје касапе, јер се нико лупежу не радује!

   Заљубљеност брзо прође, а љубав не, љубав је вечна, а ако прође, онда није ни била, већ је само обмана.

Љубав је мука и жртва, али од те муке нема ништа слађе. Мука ми је у желуцу, али зарад радости се трпи:

,,…Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и нека узме крст свој…”, то се односи на Њега, али и на ближње.

   Хоћеш са неким да будеш пријатељ, очекуј од њега највећу срамоту и најтеже увреде. Ако чекаш да те сви хвале, не живиш у овом свету, а ако те и хвале, интерес си.

   Хоћеш са неким да будеш једно тело, остави своје да иструли тамо где си га нашао.

Жртва! Нема љубави без жртве, немојте се варати, а шта то беше жртва? Заборавили смо шта каже псалам педесети: ...За жртве паљенице Бог не мари, жртва је Богу дух срушен, срце скрушено и смерно Бог неће одбацити…”

   Шта су те паљенице? То су све ствари које горе ђаволом! Новац, злато, сребро, страсти и обмане!

   Да није љубави, овај свет не би постојао, али не љубави мушкарца и жене већ мајчине љубави, љубави хришћана, љубави Оца, љубав Сина према нама.

   Радосна песмо моја, коју не могу да певам! Лепото мог постојања, коју немам! Пуноћо мог тела, свагда осакаћеног!  Цвете који,  посебно зими, красиш поља!  Маријо, Сине и Оче,  спасите ме ове мучне љубави!

                                         

     Немања Ђорђевић III3

„Ја сам слободан као река, слободан да будем сигуран о томе шта сам и ко не треба да будем!” — Стиви Вондер

Биће се рађа, а не зна што је ту, али подарено јој је постојање; са собом носи једну невидљиву корпу без тежине. У тој корпи се налазе различити плодови природе и сваки „дар” у њој симболизује животна искуства — корнукопију (такође позната као рог изобиља или рог обиља је античка корпа у коју су се сакупљали плодови било које врсте — у уметности симболизује изобиље и разноврсну исхрану).

Светлост
забада се
у очи

Био мрак
мркла ноћ
или светли
нежни дан
- исто је

Златне власи небу боју дају
звук вила скривених у гају
драги Боже, да ли сам у Рају? 

Зебем, тресем се
не од болести
већ од страха

Тужне речи, откривају се саме
без редоследа, грешке и мане,
састављају се у строју
као конац, при кратком кроју. 

Метал хладан

Негде, на некој забити брдској, окружени шумама високе букве, доминантног и храпавог храста и белог бора занимљивих четина, у близини зелених ливада и пашњака који врве од богатог живља, поред њива где као феникс из пепела ничу боранија, пасуљ, грашак, шаргарепа, али само уз помоћ магије руку вредног сељака, живеше једна наизглед сасвим нормалана породица. У тој скупини укућана налазише се један врло симпатичан декица који је, нажалост, оседео, делимично због старости, а делимично и због нервозе.

Када сваки дан
личи један на други
схватиш да је сан

Између усана
                                    бео попут
                                                              рајске баште
                                                                                    чаробан попут маште

Руку ми своју дај,
слободно, не оклевај! 

Све
живот или не
може да се слама
То је само тама

Као лутка
карика у представи
судбину нит тка

Посматрам плес сребрних пахуља на светлости лампиона. Ношене ветром оне стварају магију која својом лепотом греје моје срце и душу. Свака зебња тада нестаје. Снежне лепотице су својом лепотом омађијале сваки делић мога бића и унеле раскош у зимско вече. Ако успевамо да сваки тренутак обојимо лепотом и радошћу, у нашем срцу никада неће бити места за страх.

Сањао сам те опет.
Твоје малене шаке,
никада их нисам
дотакао нежно како
би душа моја хтела...