Лепа реч

Светлост
забада се
у очи

Био мрак
мркла ноћ
или светли
нежни дан
- исто је

Златне власи небу боју дају
звук вила скривених у гају
драги Боже, да ли сам у Рају? 

Зебем, тресем се
не од болести
већ од страха

Тужне речи, откривају се саме
без редоследа, грешке и мане,
састављају се у строју
као конац, при кратком кроју. 

Метал хладан

Негде, на некој забити брдској, окружени шумама високе букве, доминантног и храпавог храста и белог бора занимљивих четина, у близини зелених ливада и пашњака који врве од богатог живља, поред њива где као феникс из пепела ничу боранија, пасуљ, грашак, шаргарепа, али само уз помоћ магије руку вредног сељака, живеше једна наизглед сасвим нормалана породица. У тој скупини укућана налазише се један врло симпатичан декица који је, нажалост, оседео, делимично због старости, а делимично и због нервозе.

Када сваки дан
личи један на други
схватиш да је сан

Између усана
                                    бео попут
                                                              рајске баште
                                                                                    чаробан попут маште

Руку ми своју дај,
слободно, не оклевај! 

Све
живот или не
може да се слама
То је само тама

Као лутка
карика у представи
судбину нит тка

Посматрам плес сребрних пахуља на светлости лампиона. Ношене ветром оне стварају магију која својом лепотом греје моје срце и душу. Свака зебња тада нестаје. Снежне лепотице су својом лепотом омађијале сваки делић мога бића и унеле раскош у зимско вече. Ако успевамо да сваки тренутак обојимо лепотом и радошћу, у нашем срцу никада неће бити места за страх.

Сањао сам те опет.
Твоје малене шаке,
никада их нисам
дотакао нежно како
би душа моја хтела...