...Или како да те заборавим, када поред мене пролазе створови празни као пусте пећине?
Ако човек падне у таму, заборави ли светлост? А ти си моје светло вечно.
Шта је било пре тебе, само симфонија ђаволска!
Дана и јутра, ноћи и месеца, не могу замислити.
Па ти дајеш воћу сладост, ти си свеж ваздух јутарњи, топли талас дана, безбрижна ноћ.
Познајем осећања твоја, сваки покрет твог лица осећам, сваки корак ми по срцу прави траг.
Усне твоје како отвараш, само мало, и то знам.
Препознао бих те и у тоталном мраку, и у другом телу и у другом животу,
у свему томе волео бих те!
Да, упознао сам радост код тебе, и ужас без тебе.
Ако ослепим, бићеш боја мојих очију, још сјајнија него што
ми сунце беше пре. Вид би ми био кристалнији од Егејских вода.
Реци ми и повери ми, све непослушности и грешке, да бих
те заволео још ватреније, још искреније, да љубим мане твоје више него врлине.
Ако бих заволео и ценио само твоје врлине, да ли бих те икада волео?
Заволео бих у ствари машту моју, слику моју о теби!
Гордо бих гледао твоје врлине и хвалио се како си моја,
зар себе уместо тебе да заволим?
Уколико те хиљаде воле, међу њима сам, ако те само
једна особа воли, тај сам, а ако нема ко да те воли, знај да
мене нема. Веруј срцу мом јер је тебе у њему више него крви.
Твоја љубав је попут црног олова, који ми прели и обли
цело срце. И изнутар, и около, целог га испуни. Па зато нема
места за друге, ко код да су!
О, огње живи! И пре сам волео, али нисам заволео, и
љубих, али ме не спали живог као ти!
Никад не беше лепа, него као слика, а слике не служе да
гледаш немо у њихову лепоту већ да осетиш нешто из њих.
Смисао показују, наш смисао.
А упиташ ли ме, шта бих највише желео? Само да могу
своју љубав да преспем у чашу, и дам ти да попијеш, да би
осетила моје срце.
Чула си, много пута, како волим осмех твој, али заиста у
твом осмеху нађох мир најслађи, и бег од стварности. Зато и
јесте мир твој, а немир мој, срећа је твоја, а туга моја, све је
твоје, али ти си моја.
Ти си више ја, него ја сам. Од ког год материјала да су
душе и тела сковани, наша су од истог. Стално си ми на
памети, али не као моје задовољство, већ као што је моја
душа у мени, у ствари ти си ја.
Чак иако су многе палисаде међу нама, наша љубав се
дубоко укоренила у нас. Када бих се и заклео да не могу да
те више волим, лагао бих, јер знам да ћу те сутра ипак више волети.
Твој и мој сусрет, била је случајност, да ти постанем пријатељ, то сам одлучио,
али заволети те, било је ван моје контроле.
Питала си ме „Волиш ли ме“... волим ли те? Љубав је само реч у поређењу са мојим осећањем.
Слично као кад би
назвала мора баром, или небо, капљицом плаве боје! Не
бих могао, нити бих се усудио, да моју љубав ограничим
нечим. Са таквим питањем, душо, само моје постојање
доводиш у питање...хајде питај сунце да ли сија или питај
таласе да ли ударају о обалу. Није питање волим ли те, него
како да те не волим. Да је свака моја мисао тобом опијена,
а сваки ударац срца пева о теби. Па да ли те волим?
Вољена, ја постојим у вечитом стању љубави према теби,
мени природном, као ваздух који удишем.
Нисам те знао, али ми је било довољно сести поред тебе,
и видети моју душу у твојој, како се уливају једна у другу,
како се уче рајским песмама, у вечном заргљају, да се мирно њишу.
Немања Ђорђевић IV3
