Мрак, мрак! 

Гле, откуд светлост у овом беспућу?

Та коса која, попут царских пурпурних завеса, зрачи красотом и величaнственошћу!

    Те очи које попут прозора зраче неком сребрном и златном светлошћу, само што кроз прозоре сунце греје зрацима, а кроз очи, чедна душа сија усред пустињског опустошења, попут звезде Данице! 

   Да, те очи  свом добротом зраче и умирују чак и неукротиве, свом оном чистотом и дечијом невиношћу. 

  Узана и крхка, али опет јака рамена, која траже заштиту, оних рамена спремна на два крста. А што јака када траже јача? Зато што ће та рамена носити још много њих.                                                                                  

   Красне и благе руке, које попут путира, који у себи носи свесветог и несместивог Бога, на себи ће држати, тешити и миловати благо биће!

   Дивни изворе живота,које тело исцрпљују за благо биће!

 Струк који у себи припрема анђела земаљског!

   Та врата, која све што је на срцу казују, како ли су само дивна, јер сијају свом истином!

    Сета ми се настанила у духу, јер како не би? Анђео ходи поред мене, а све што могу је да је гледам! Дуго небеска и цвете, који у пролеће цветаш радосном песмом!   

    Како си тако далеко,чак и кад си близу! Јер ти јеси раодост моја, али и срам мој. Јер је проклет број твој, којег не можеш да се отарасиш, број тринаест. Љубав, која сваку телесну жељу побеђује, пред којом су све страсти ништавне и смешне, довољан је један зрак твојих очију и осмех твог срца, да све нестане.

   Да си, тело мог тела, на мене помислила једном, сматрао бих себе вишим од звезда! 

Како успеше касапини раздвојити једно тело, главу од врата!? Како сем мачем оштрим? Јер разни су путеви људски, неко држи путир, док други мачеве, секире и бичеве, али путир се држи у руци, док ово друго пред вратима!

  Али ја не кривим своје касапе, јер се нико лупежу не радује!

   Заљубљеност брзо прође, а љубав не, љубав је вечна, а ако прође, онда није ни била, већ је само обмана.

Љубав је мука и жртва, али од те муке нема ништа слађе. Мука ми је у желуцу, али зарад радости се трпи:

,,…Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и нека узме крст свој…”, то се односи на Њега, али и на ближње.

   Хоћеш са неким да будеш пријатељ, очекуј од њега највећу срамоту и најтеже увреде. Ако чекаш да те сви хвале, не живиш у овом свету, а ако те и хвале, интерес си.

   Хоћеш са неким да будеш једно тело, остави своје да иструли тамо где си га нашао.

Жртва! Нема љубави без жртве, немојте се варати, а шта то беше жртва? Заборавили смо шта каже псалам педесети: ...За жртве паљенице Бог не мари, жртва је Богу дух срушен, срце скрушено и смерно Бог неће одбацити…”

   Шта су те паљенице? То су све ствари које горе ђаволом! Новац, злато, сребро, страсти и обмане!

   Да није љубави, овај свет не би постојао, али не љубави мушкарца и жене већ мајчине љубави, љубави хришћана, љубави Оца, љубав Сина према нама.

   Радосна песмо моја, коју не могу да певам! Лепото мог постојања, коју немам! Пуноћо мог тела, свагда осакаћеног!  Цвете који,  посебно зими, красиш поља!  Маријо, Сине и Оче,  спасите ме ове мучне љубави!

     Немања Ђорђевић III3