Сви ви можете видети да је све ово што дође као обично и земаљско - у животу пролазно. Препрека је велика прихватити то...

Како се неучен не може научити, тако ни жив човек смрт своју не може прихватити и приближити је. Сада сви мислимо да је она од нас подалеко, а са сваким новим сванућем све смо јој ближи. Неприхватљиво је то, а са друге стране сурово и реално. Као малене људе су нас очеви и матери училе да после смрти идемо на небо. Тако су и њих учили њихови, генерацијама уназад. Због таквих неистина ми сами себи никада нећемо моћи изговорити реч судбина. И није само да је нећемо изговорити, него је нећемо ни разјаснити. 

Они су нам још само требали рећи да тамо где одлази душа постоји једна сила већа од свих нас доле. А пред њим смо сви без изузетака једнаки. Можда да су нам то рекли данас би се спречило неверовање у Бога. Сви ми бисмо поверовали да од закопавања дрвених ковчега у земљу и блато постоји нешто веће. Негде горе, далеко изнад моћи наших примитивних и понекад јадних схватања.

Још су требали додати и да оне године и цртица између ништа не значе. Да то није једино што означава нечију пролазност. Јер после сваке пролазности негде много изнад нас рађа се ново и лепше свитање.

Василија Симеуновић II3