Бојана Марковић, млада, реалистична и речита списатељица, са својим пријатељем дошла је у посету Средњој школи „Свети Ахилије“ да нам представи свој нови роман „Небо је граница“. 

Овај роман садржи нешто аутобиографско у себи, тачније, садржи Бојанину младост и срећне, али и несрећне моменте, њене успоне и падове, нова пријатељства и познанства, али и растављање истих због различитих путева који су им одређени у животу... 

Недавно смо разговарали са Бојаном и сазнали много тога о њој. Издвојила бих нека од занимљивијих питања и одговоре. 

Како се родила идеја да напишеш роман? 

Увек сам имала жељу да обележим тај период своје средње школе, јер толико тога лепог али и мање лепог смо генерално сви проживљавали...

Ја сам желела да овим романом подстакнем људе да мало више читају и да се више врате писаној речи, јер је много лепо осетити папир испод руке. 

Где проналазиш инспирацију за писање?

Немам неки посебни метод. Пре неки дан сам, на пример, прала судове, и само је кренула песма. Почела сам да бришем руке и на марамицу да записујем.

Највише инспирације имам кад сам у аутобусу. Гледам те пределе, волим страсно да путујем, онда посматрам људе, посматрам њихова лица а некад посматрам пределе где сам, и некако ми само дође да пишем, обично у телефон све прибележим, али све волим да препишем у свеску. 

Да ли имаш неки „ритуал“ пред писање? 

Обично се прекрстим пред иконом и замолим Бога да ми пошаље инспирацију. 

Да ли би волела да једном напустиш земљу? 

Не бих волела да напустим земљу, само туристички. Колико год да је животни стандард бољи, лепше је имати триста евра у џепу и породицу око себе, него бити странац у туђој земљи. 

Да ли имаш неки савет за писце у помолу?

Пишите! Што више пишете, више надограђујете свој стил, и читајте. Будите књишки мољци без обзира што то није ,,ин“!