У мору имена сликара надреалиста који су значајно обележили разне правце модерне уметности, једно се посебно издвојило. Међутим, Магдалена Кармен Фрида Кало и Калдерон позната је по далеко већем броју ствари поред свог упечатљивог сликарског стила.

Због разбијања традиционалних норми наметнутих од стране контроверзног друштва двадесетог века, мексичка сликарка носи заслуге једне од најважнијих феминистичких фигура у историји.

Један од најбољих показатеља тога јесте чињеница да је провела велики део живота у сенци свога мужа Дијега Ривере, са којим је имала буран љубавни живот. Упркос томе, Фрида је успела да се извуче из калупа ,,нечије жене” и себе прикаже као индивидуалну личност, чији глас заслужује да се чује. Није се бојала да каже оно што жели и да подели своје мишљење о актуелним политичким догађајима, чему сведочи њено објављивање да је рођена 7. јула 1910. године, када је почела Мексичка револуција. Иако је у то доба имала три године, Фрида је желела да тиме пошаље поруку јавности и искаже своје право да као жена има могућност сопственог става, независно од мушкарца са којим је у браку. 

Од раног детињства, Фрида је доживљавала ругање и подсмех својих вршњака због чињенице да јој је једна нога била дужа од друге, што је била последица дечије парализе која ју је задесила са само шест година. Мало више од деценије након тога, доживела је тешку саобраћајну несрећу која ју је приковала за кревет месецима, па су јој родитељи, како јој не би било превише досадно, донели бојице у болнички кревет. Међутим, то није био почетак њене љубави према уметности јер је велики део свог живота провела у студију свога оца Вилхема, где му је радо помагала захваљујући свом оштром оку за фотографију.

Фрида је сликарско платно третирала као дневник, те је на њему изражавала сва своја осећања, најчешће у виду аутопортрета. Стварала је у доба надреализма, а једно од њених најпознатијих дела јесте Аутопортрет са огрлицом од трња, које је препуно симбола што исказују њену тугу након развода од мужа, апи и сву бол коју је доживљавала због здравствених проблема, као и немогућности да остане у другом стању. Пратила је своје срце и свој шаблон сликања, уместо да слепо остаје у калупу онога што је било прихватљиво тадашњем друштву. 

Одбијала је социјалну слику „савршене жене“, пре свега својим изгледом јер се облачила у одела, носила је костиме, шешире, бисере и упечатљив накит, а људима је посебно за око западала њена спојена обрва и науснице, још једна одлика која се сматрала неопростивом за жену. Није желела је да буде домаћица која се ослања на мужа за све новчане приходе, школовала се и бавила се низом занимљивих ствари које јој нису „приличиле”, попут бокса или изазивања мушкараца да се такмиче у испијању текиле.

Без обзира на то, носила је хаљине, цветне модне детаље и упечатљиве боје које су се сматрале „женским особинама”, на тај начин истичући и своју женственију страну.

Фрида је својом уметношћу, стилом и карактером имала огроман утицај на активизам и борбу за људска права, у више наврата пркосећи патријархалним стандардима и мишљењу да жена мора да прати одређени кодекс облачења и правила понашања како би била „права жена”. Није се плашила да јавно исказује своје мишљење о табу темама, попут абортуса или атеизма, нити је крила своју сексуалност, односно чињеницу да је била бисексуална и да је имала отворен брак са својим мужем Дијегом, као и да је током живота имала број партнера који би конзервативна јавност сматрала „великим”. 

Борила се за слободу духа, права жена и није се плашила да буде оно што јесте, без обзира на све потешкоће.

Њен утицај на феминизам и борбу за људска права јесте неизбрисив, што показују и њена сликарска дела. Пригрлила је чињеницу да је другачија, што је њена дела чинила јединственим и непроцењивим, а њено име остаје упамћено као једно од најутицајнијих у уметности двадесетог века. 

Андреа Ћирковић