Да ли је Хамлетово лудило последица околности у којима се нашао, или ипак средство којим он долази до циља? Хамлетово понашање је у потпуној контрадикцији са оним које би племић, у којем се пробудила жеља за осветом, требало да испољи. Због тога многи сматрају да је постао нестабилан и да је посрнуо. Међутим, многе чињенице нам говоре супротно. 

За почетак бих истакао хаотичност која настаје у Хамлету након што спозна да његов отац није преминуо од уједа змије, већ да га је отровао брат Клаудије. Младићев поглед на свет се у потпуности мења. Претходно је на њега гледао као на једно идеално место, али долази до заокрета. Повлачи се у себе и на људе гледа из прикрајка. Његова личност је у потпуности пољуљана. Међутим, овакво понашање је очекивано и не разликује се од реакције људи, који су искусили слично.

За разлику од њих, Хамлет не потпада под утицај песимизма, већ свесно бира да се окрене лудилу. Поступивши тако, успева да очува здрав разум и да уз помоћ глуме спаси свој живот. У потпуности мења своје одевање, покрете тела, изразе лица и начин на који се обраћа другим људима. Такође, променио је артикулацију речи које изговара. Своју нову улогу најпре испробава на Офелији, која бива заслепљена његовим непрепознатљивим начином одевања и одмах бива заварана. Истакао бих да се његова осећања према њој нису променила. Иако сам одлучује да показује супротно и даље је способан да воли. И док Полоније узрок у оваквом понашању проналази у неузвраћеној љубави, краљ говори: ,,...Ни унутрашњи човек, нити спољни, не личи на оно што беше“. Такође, своје лудило истиче и у разговору са другима и тиме на околину оставља још јачи утисак. У разговору са Гилденстерном говори: ,,Ја сам луд само кад дува северозападни ветар; кад дува југо, ја разликујем сокола од чапље.“

Посебно бих истакао представу коју Хамлет организује, у нади да коначно открије да ли су речи које му је дух саопштио заиста истините. Како се она ближила крају, краљ је схватио поруку коју му је братанац, непосредно, кроз њу упутио. Бесно одлази и захтева да се она никад више не изведе. Након њеног завршетка, Хамлет разговара са својом мајком, којој у једном тренутку и даје до знања да је лудило глума. Међутим, убрзо увиђа да их неко прислушкује и у нади да је иза завеса краљ, пробада га. Ипак сазнавши да је убио Полонија, осећа дозу кајања, јер је одузео живот погрешној особи. Поставља се питање да ли је ово убиство врхунац Хамлетовог лудила?! Није. Оно је, искључиво, сплет несрећних околности.

Иако успева да одвуче пажњу са своје праве намере – освете оца, својим понашањем изазива још већу забринутост код краља, који у њему види још опаснију претњу. Како би је се решио, одлучује да пошаље Хамлета у Енглеску у којој ће га убити. Ипак, Хамлет успева да пресретне писмо и преживљава. При повратку прерушава се и у жељи да сазна због чега је послат тамо, разговара са гробарима, који говоре да је послат јер је полудео. Из њихових речи видимо да су и људи из његовог окружења поверовали у његову маску. Схватамо да околина види само оклоп, а не суштину.

У нади да се освети за смрт оца, Хамлет се вешто претвара у једну потпуно другачију особу. Успео је да завара готово све око себе и из корена промени њихов доживљај њега. Међутим, за раслику од њихових уверења, лудило није слика Хамлетовог унутрашњег стања, већ само алатка којом се он служи.