Ако дозволимо да нас предрасуде надвладају, на први поглед ћемо закључити да је Рупи Каур само једна у низу тзв. „инфлуенсерки“ са друштвених мрежа, која је дочекала својих пет минута славе. 

Међутим, двадесетосмогодишња Канађанка, која се са четири година доселила из Индије са својим родитељима, представља много више од краткотрајне интернет сензације. 

Њене песме су озбиљне, тичу се актуелних светских проблема и ту су да оснаже читав женски род и истакну колико је у XXI веку важно да се и даље боримо за родну равноправност, али и да подржимо многе друге активистичке покрете. Кроз своју уметност, Рупи нам објашњава право значење речи феминизам, коју многи и даље покушавају да користе у погрдном смислу. 

Мед и млеко, Рупи Каур

Мед и млеко, прва песничка збирка, коју је млада уметница објавила 2014. године, муњевито је привукла пажњу шире јавности, пре свега због форме у којој је објављена.

Наиме, поред јединствених и једноставних цртежа који красе лист сваке песме, оне су писане малим словима, а једини употребљен знак интерпункције била је тачка. 

Као објашњење, Рупи је навела то да се гурмуки, писмо њеног матерњег језика панџабија, служи том техником и да јој је било тешко да се прилагоди енглеском писму, па је просто задржала ту навику. Без обзира на то, главни разлог јесте одржавање контакта са својом културом и језиком, као и задржавање свог идентитета жене која припада сикизму (религији Сика у Панџабу). 

Збирка је подељена на четири дела, у којима се дотакла многих тема; од сломљеног срца и патње за изгубљеном љубављу, преко селидбе и прилагођавања новом месту за живот, па до много озбиљнијих, попут силовања, али и страха и траума које остају као последица до краја живота сваке особе која је то преживела. 

Рупи покушава да објасни повезаност између детињства и погрешних начина којима се многи родитељи служе да одгајају своју децу, пре свега ћерке, са проблемима са којима се оне касније као одрасле жене суочавају.

Викањем на њих, кажњавањем и насиљем очеви их, заправо, уче да је то један од показатеља љубави, што се као проблем одражава у каснијем животу, јер ће младе девојке врло често ту грубост тумачити као знак љубави и мислиће да је то начин да им потенцијални партнер искаже љубав. 

У својим песмама, Рупи жели да нормализује идеју да физички изглед није нешто што прво треба похвалити код девојке, већ да треба обратити пажњу на битније ствари, попут интелигенције, храбрости и отпорности.

Наравно, не покушава тиме никога да понизи, већ да скрене пажњу јавности како није све у лепоти и како младе умове од малих ногу треба обликовати у таквом смеру да буду научени разумевању, емпатији и поштовању према другим људима, без обзира на њихов изглед, пол, боју коже, порекло, материјалну ситуацију, вероисповест, сексуално опредељење итд.

Каур сматра да је жена самој себи довољна и да успех на љубавном пољу није приоритет, већ само један од многих добитака који жена може стећи на свом животном путу.

Још један од начина којим је Рупи утицала на развој феминизма јесте растеривање стигме која окружује менталне болести и поремећаје. Отворила се о својој депресији, о тежини коју вуче свако ко се бори са том опаком болешћу, уз објашњење да то није избор и да се развија толико полако да човеку треба доста времена док схвати да је има.

Људи често окарактеришу проблеме везане за ментално здравље, пре свега за депресију и анксиозност, као лењост или фазу, а тиме не схватају да их баш у том тренутку може слушати неко њима близак ко се са тиме поистовећује. Радећи то, не схватају колико су њихове речи штетне и нетачне, јер су имали ту срећу да не знају колико је некада тешко једноставно... постојати. 

Рупи се не плаши да о томе пише, већ у више наврата охрабрује све који се са тиме боре да у томе нема ничег лошег, као и да треба да буду поносни на себе што су стигли онде где јесу, колико год то у том тренутку деловало као нешто безначајно и мало. 

 

Своју храброст показује и писањем о жртвама силовања, али и других врста сексуалног и физичког насиља, као и то шта оне значе за жене које су прошле кроз тај пакао.

Одбија да да моћ особи која је извршила насиље и кроз своју уметност изражава свој, али и револт свих особа које су икада доживеле слично.

Шаље јаку и битну поруку; да та врста трауме промени, али не дефинише особу и да друштво превише олако схвата шта то стварно значи и шта се све сматра преласком личног простора и граница које је особа поставила.

У једној од својих поема, кратко је објаснила да таква врста трауме поцепа особу, али је не убије у потпуности, тиме желећи да охрабри све жене, али и мушкарце, да нису сами у тој борби и да је могуће донекле превазићи то и наставити даље са својим животом. 


Људи често, као и за многе друге ствари које им се чине непознатим и удаљеним, друштвене мреже отпишу као нешто стриктно негативно, без жеље да им претходно дају шансу.

Међутим, Рупи Каур, као и многи други уметници који су свој успех остварили управо преко Инстаграма или Тамблера, прави су пример тога како перспектива може доста променити ствари и како морамо бити отворени ка променама, прво ситним попут ове, а касније и оним већим, о којима песникиња говори у својим песмама.