Негде, на некој забити брдској, окружени шумама високе букве, доминантног и храпавог храста и белог бора занимљивих четина, у близини зелених ливада и пашњака који врве од богатог живља, поред њива где као феникс из пепела ничу боранија, пасуљ, грашак, шаргарепа, али само уз помоћ магије руку вредног сељака, живеше једна наизглед сасвим нормалана породица. У тој скупини укућана налазише се један врло симпатичан декица који је, нажалост, оседео, делимично због старости, а делимично и због нервозе.
Тај се човек нервирао пуно пута у животу јер није успевао да прода неку врсту поврћа на пијацу, или зато што је била сушна година, па је било мало рода у воћњацима и повртњацима. Он се зваше Стеван, био је средње висине, смеђих очију и он се поштапао заобљеним дрвеним штапом златне боје. Било му је шездесет девет година, али никад није одустајао и веровао је у боље сутра. Премда није могао пуно да се креће, барем је чувао овце и краве и то му је представљало велико задовољство.
Његова жена Миљка била је ипак мало другачија личност. Као што је већина света причала о томе ко се венчао, а ко се развео, чији је пас појео јаја у кокошињцу нечије породице у комшилуку, чија се крава одвезала, и ноћу, јадна, шетала и мукала по неком путу не видећи ништа и ко је украо пршуту из сушаре чији је власник неки поштен човек, и Миљка је била аброноша, али то не бисте ни претпоставили по њеном, ипак учмалом, али ведром лицу и благој плавој, помало седој коси. Имала је шездесет три године и црне очи попут мрког угља. Била је сличне висине као и Стеван, али је такође била гастрономски експерт свог краја. Зељанице, гибанице, проје, кифле, ванилице, штрудле, шта све није знала направити уз помоћ својих десет прстију! Њени унуци, Лазар и Милица, били су захвални надареној баки за сваку гозбу коју им је приредила. Понекад се Миљка подбради лепом марамом флоралних детаља. Она је такође знала плести и шити на сингерици интересантног дизајна који душу плени задовољством. Њена унука је често долазила код ње да бар увуче конац у иглу и да види како људско биће може направити фине одевне предмете ако уме да рукује комплексном машином. Добро је, није то аналитичка машина, нити баба програмира. То је уметност.
Што се тиче Миљкиног сина Јована, и његове жене Ане, оца и мајке Лазара и Милице, слагали су се врло добро, али дешавало се понекад да дође и до жучније расправе, што је у међуљудским односима сасвим нормално. Јован има четрдесет три године и налази се у пуној снази. То је мучки радник графитне боје косе и браон очију као њива коју је посвећено обрађивао, а изгледало је као да са мотиком робија од јутра до сутра, као да обавља друштвено-користан рад, као да му је земљиште „Забела“. Напротив. Човек висок као јаблан, снажан као гризли, некако се шалио са својим послом као Никола Јокић с лоптом. Наравно, пошто је поседовао солидну површину њиве у којој је садио кукуруз, кромпир и још неке врсте поврћа и уз то два забрана и два воћњака шљива и јабука, често се враћао кући уморан, па му многе ствари нису биле на месту, јер га је морила потреба за сном. Честп би се посвађао с читавом кућом, али би Стеван то разумео, јер је пролазио кроз то искуство много пута у свом бивствовању. Отац би онда сина смиривао и говорио му да се одмори и да ће сутра бити бољи дан. Ана је била робот са контурама женског бића, али и брижна мајка кестењасте боје косе. Прање судова, прање веша, припремање хране, опција један за помоћ мужу у сађењу, окопавању и пљевљењу биљних култура, трагач за печуркама по шумском екосистему...За њу нису постојали непознати послови, за ту жену очију плавих као сафир или ведро небо. Волела је домаће животиње, живину и пса Рекса жуте длаке, који је био обележје њиховог домаћинства по свом типичном лајању и цвилењу. Увек се кезио када би му неко познат пришао, весело би махао репом и пружио би предње шапе на бутине те особе, као човек који жели да се рукује. Лазар и Милица су га нарочито волели. Тридесетпетогодишња Ана била је оптимистична и чврстог става, али је и сваком помагала ма била у обавезама до гуше и саветовала и чувала своју децу као кап воде на длану.
Деца као деца. Лазар је био једанаестогодишњи плаволоси дечак, понекад несташан, брз као чигра, али интелигентан. Иде у пети разред основне школе и оцене су му добре. У његовим браон очима крила се тајна његовог универзума у коме се он и даље игра и живи леп малецки живот. Милица има свега осам година и њој је све за сада потаман док јој реалност пролази пред тим смеђим очима као вихор кроз њену косу боје лешника, али шта она тренутно зна о томе. Барем може да броји на прсте и да се игра са луткама. И да мази јагањце и обиђе Рекса. Ишла је у исту школу као и Лазар, само је била други разред основне школе.
А да се читаоци не забезекну од бојазни, у шуми, међу совама, јеленима, вуковима, јестивим вргањима и лисичаркама, живело је једно необично чудовиште. Његове ноге су биле беле, налик стаблима од брезе. Труп му је био онако гломазан, као столетни храст храпавих ивица, делимично чађав, помало и сив. Руке су му биле дугачке као копља македонских војника, налик танким гранама од бадњака, али густим, препуним лишћа златне боје. Глава му је била специфична, нешто као пањ окренут наопачке, а дебеле жиле су му косу чиниле. Тај пањ је био фарбе чоколадног колача. Очи су му зелене, рекло би се, могао би пуцати из тих својих ласера. Али он то није могао. Нос му је био сличан људском, само тврд, гладак и жут као светло на семафору. Усне браонкасте као какао, из којих су ретко долазиле речи. Имао је и скиптар од белог бора, ваљкаст, кривудав, а на врху се налазио смарагдни драгуљ који је ноћу сијао као LED лампа и емитовао нијансе свеже пролећне траве. Тај се див зваше Природун. Иако нестварних димензија, никада ниједном живом бићу није ништа нажао учинио, а камоли гнусно. Није пуно причао, али је био кадар сваком руку помоћи да пружи.
Лазар и Милица су, од понедељка до петка, тукли десет километара пешке сваког боговетног дана у оба правца. Пет километара од куће до аутобуског стајалишта, а затим још пет су прелазили седћи у неману на четири точка што гута гориво до објекта у који ђаци улазе и кога красе електромагнетна звонца. Небитно да ли су прва или друга смена, чим се заврше часови, знало се, право у габаритно возило, излазак из њега и друго полувреме пешачке авантуре на путу до њихове забити, где је било десетак домаћинстава. Прохладна јесен, цича зима, пролеће ведро у цвећу, слана, врућина, киша, мраз, мећава, ноге нису одустајале. Али постојао је један проблем који се није дао решити.
Децембар месец, двадесетак центиметара снега, попадала бела маса и седи на грању. Дан краћи од милисекунде. Брат и сестра тек што завршише другу смену и искочише из енормног аутобуса, а топле поздраве добородошлице им упутише хладноћа и проклети мрак. Милици је тама утеривала страх у кости, а и родитељи су јој причали да пожури на путу до куће, јер се јазавци крију по шуми и говорили су јој да ће је појести. Родитељске лажи вредне тога да јој се било убрза. Она премостивши свега двадесет, а Лазар чак сто метара, није могла ни корак начинити, дрхтећи од ледаре и слика у глави. Кроз плач је викала: „Сачекај ме Лазаре, молим те! Бојим се мрака и јазаваца!“
Утом уследи одговор: „Баш си нека кукавица! Не могу да те чекам, журим да кући стигнем!“
„Али родитељи су ми рекли да ће ме јазавци појести...“
„Ко да те поједе! У овом снегу ничег нема!“, одговарао је Лазар као хајдук.
„Бар ме сачекај сада!“
„Стварно не могу!“
Гоњена својим мислима у којима су сва бића по мраку жива, па и камен, препуштена сама себи, она још горе бризну у плачно стање. Претурајући по сопственој сивој маси као по џумбусу, тражила је одговоре на, у овом тренутку, битна питања.
„Ја овде стојим сама, хладно ми је и бојим се. Неке звери сигурно живе иза дрвећа. Плашим се и ових птичурина. Ја нисам безбедна, а и брат ми оде. Ко може сада да ми помогне? Ко може руку да ми пружи?“
Никога није било по тој студени. Милица одлучи да проговори и рече: „Ко може сада да ми помогне? Ко може руку да ми пружи?“ Тај моменат је био пресудан. У шуми поред путељка поче да бљешти зелена светлост. Милици поново проради адреналин, јер она није знала шта то сија толико снажно и шта се то прелама кроз пахуље снега. Извор светлости поче да се помера све ближе Милици, чак је и Лазар застао. Земља поче да тумба под Природуновим корацима. Милица је вриштала колико је грло носи. И брат крену да се назад враћа да би спасио сестру. Девојчица, чим је угледала дива, само што није у несвест пала. Лазар је трчао по целцу, а понекад би и љоснуо у снег. Природун рече Милици: „Немој да се бојиш, ту сам да помогнем. Моје име је Природун. Како се ти зовеш, драга девојчице?“
[наставиће се]
