Сањао сам те опет.
Твоје малене шаке,
никада их нисам
дотакао нежно како
би душа моја хтела... 

Сањао сам руке твоје,
нежне, топле,
на образу моме,
приљубљене,
како говоре ми
да ме волиш,
то су ваљда оне
свете речи,
тако су бивале
чедне...

Могао сам их тада
на образу стварно осећати,
назвати их уточиште,
бег од света пуног
бола и агоније,
како пружаш ми руку
миљену. 

Реке ковитлаше буре
жалећи кад очи се
моје отворише,
једва чекам да
твојих руку се
дотакнем,
иако не смем,
али нећу
страховати.

Маштам да се расцепе
ободи кад утонеш ми
у загрљај, држим те
чврсто, онако,
како ми душа иште,
онa 'место мене
целива срца двоје
младих.

Срећо, не издај нас,
нека прсти моји кроз
косу са цветом Лотоса
њену ужарено изгубе се,
дај ми руку своју,
нека баријере се
разбију као стакло
у рукама
твојим.

Одлазиш ти, знам ја,
чека тебе бели свет,
а ја остадох сам,
без додира твоје
блажене
руке,
без ослонца кад дођу
тешке
муке.

Застани на трен,
пружи ми поново
такав загрљај
чаробан,
најнежнијих руку,
да ми се душа
наједном стопи
са тренутком
бескрајне
среће!

Погледај ме у очи,
казуј свилене поеме
да ублажиш јаде у
срцима
нашим,
нека те Господ
благосиља
на путевима
живота.

Ма хајде,
пружи ми задњи пут
руке своје,
да збришеш сузу низ
одраз што кане,
за оне наше,
најлепше
дане.