Посматрам плес сребрних пахуља на светлости лампиона. Ношене ветром оне стварају магију која својом лепотом греје моје срце и душу. Свака зебња тада нестаје. Снежне лепотице су својом лепотом омађијале сваки делић мога бића и унеле раскош у зимско вече. Ако успевамо да сваки тренутак обојимо лепотом и радошћу, у нашем срцу никада неће бити места за страх.
Мој бег од зебње је читање лепих мисли и стихова које сам забележила из дела великих писаца, уживање у лепоти малих ствари, какав је плес зимских принцеза, смех и топлина породичног дома. Зебња коју нам време сурово уграђује, не штедећи нашу младост, једино се може распршити лепотом и љубављу. Ове драгоцености ја проналазим у нежним мајчиним рукама које ми сплећу косу; у јаком татином загрљају када Звезда победи; у сестрином осмеху; у мирисним штрудлама мојих бака и у дивним партијама шаха са дедом. Лепоту чине сви незаборавни тренуци замрзнути на фотографијама или записани у споменарима. Љубав и разумевање најлепши су парфем у мом дому. У његовом мирису нестаје свака трунка зебње и одлазе сви страхови. Подршка најмилијих, сваки њихов осмех и радост, топи највеће глечере и ствара оазе безбрижности. Мирис липе, пурпурно летње сунце, бакарно јесење лишће које шушти под ногама и кристално бела зимска јутра, могу да смире свако срце које у њима види лепоту. Мир душе не налази се далеко од нас. Он је свуда око нас, само треба да пробудимо све најлепше у нама, да би нам живот био саткан од светлуцавих кристалића. Брзина живљења у времену савремених технологија, опчињеност сајтовима и новим видовима комуникације, мељу префињене и танане душе. У том вртлогу могу да се избришу осећања, хуманост и све оно што краси људску природу. Срце може осетити страх од новина које се вреднују, а душа ће се тада наћи у расцепу између лепоте коју познаје и оне која јој се сервира. Одисај од зебње коју досноси ново време требало би пронаћи у непролазним вредностима и неговању лепота и љубави које се притиском на дугме никада не могу избрисати.
Не дозволимо да нам неуспех или неизвесност зебњом склупчају срце! Пронађимо увек уточиште у загрљају најмилијих, а радост у лепоти малих ствари и тренутака!
Беле, снежне краљице љубиле су прозор и нестајале ,загрејане љубављу мог дома, односећи сваку зебњу.
Емилија Иконић II- 4
