Она је изабрала пут којим се ређе иде. Љубав према књижевности, филозофији и психологији спаја у својим радовима. Ова изузетна жена пример је како је могуће борити се и опстати у свету који на вас не гледа благонаклоно.

Увек је спремна да своје ставове износи иако они пркосе устаљеном мишљењу њених колега и јавности. Изборила се искључиво својим радом и талентом да добије значајно место у књижевним круговима. Она је импресивна и вредна да о њој знамо још више. Поводом Међународног дана жена причајмо о жени која треба да нам буде узор и која руши све предрасуде! Она је Јасмина Ахметагић. 

Јасмина Ахметагић је рођена у Београду 1970. године. Она је професорка, научни истраживач, књижевни критичар, теоретичар књижевности, песникиња. 

Дипломирала је на Филолошком факултету у Београду, где је и докторирала са темом Библијски подтекст од друге половине двадесетог века. Била је професорка у Земунској гимназији, радила у Народној библиотеци Србије, предавала на универзитету у Новом Пазару, а данас ради на Институту за српску културу у Лепосавићу, КиМ.

Истраживала је и анализирала рад наших писаца: Борислава Пекића, Владана Добривојевића, Милорада Павића, Данила Киша, Мирка Ковача, итд.
У својој збирци ,,Злостављање и друге љубавне песме”, Јасмина разматра питања стваралаштва, храбрости, самопоуздања, могућности избора и слободе.
„Мислим да све скупа извире из потребе да се изрази неки садржај који узнемирава, који се често промишља, који опседа, а све друго је форма у којој ће бити исказан. То постаје видљивије када се уочи преклапање тема моје песничке збирке и других мојих књига – злостављање је реч која се јавља како у наслову те песничке збирке тако и у наслову тзв. научне монографије. Стога је само једна песничка збирка у односу на бројне студије, а и та процеђена кроз неколико сита и написана под унутрашњом присилом.” (Јасмина Ахметагић)

Често истиче да јој је Достојевски међу омиљеним писцима, у свом раду истраживала је психологију његових ликова. Када је писао о Русима, он пише о универзалним темама које су присутне у свим временима и у свим нацијама. Дела Достојевског говоре о највећим човековим манама: егоизму, гордости, охолости, одсуству емпатије. Јасмина сматра да су управо те особине узрок што је човек несрећан и што губи способност да воли.
За књигу Приповедач и прича 27. јануара 2015. добила је награду „Никола Милошевић”, која се додељује за најбоље дело из области филозофије, естетике и теорије књижевности и уметности.

Oна, посве снажна, другачија и своја, издваја се као редак пример особе која свој посао ради целим својим бићем. Својим ставовима и изношењем реалности пркоси устаљеном обрасцу књижевне критике, који је већ дуже време не функционише исправно. Због својих ставова бива осуђивана, али је то не зауставља да своје изванредне погледе на књижевно дело јасно износи. Увек је спремнa да код свакога истиче и оно добро и оно лоше написано и сматра да о томе увек треба причати и не скривати. Она је прави пример у ком смеру треба да се одвија и негује књижевност.

О себи 

За себе каже да је искрена, толерантна и отворена особа и да ће увек рећи оно што мисли. Пажљиво бира пријатеље, пред којима може да буде искрена.

Од људи и стреса увек бежи у рад. Рад је смирује и тада се види њена фокусираност и сабраност.

Бави се јогом и воли дуге шетње. Битно јој је да је живот пун доживљаја, не догађаја.

Верношћу себи и систему вредности, који је окосница мог живота, чувам интегритет”. (Јасмина Ахметагић)

О љубави

Јасмина истиче да човек увек покушава да пронађе особу која ће надоместити његове недостатке, компензовати празнине, како би сакрио осећај личне безвредности. Јасмина сматра да је то погрешно, да је то врста самообмане. Да би човек пронашао особу коју воли, он прво мора да буде онај прави. Љубав је могућа само ако су две особе зреле и комплетне личности. 

О животу 

Она сматра да треба живети по принципу мисао – реч – чин. Радити оно што говоримо и мислимо, не бити само теортичар, који своје ставове у пракси не потврђује. Сматра Сенеку као добар пример како треба живети и подносити ситуације стоички. Истиче његов став да у животу треба склонити жеље и страхове...
Сматра да је интуиција човеку веома битна и да се у животу треба водити прво осећајима, па онда разумом. Лично сазнање увек изнад објективног. У неким људима, сматра она, преовладава разум код некога осећања, али је велики проблем када обе силе делују снажно. Истиче да се данас преосетљивост сматра маном, али она каже да је она вeома битна и да је битно научити како њоме руководити. 

Зато подржи себе у борби за очување ове имитације живота, јер би ти се могло, у супротном, догодити да се тако сусретнеш са правим животом. А ти си се, признај то, од живота већ мало одвикао”. (Јасмина Ахметагић) 

О књижевности 

Каже да увек верујемо књижевности, а не да је логички сагледавамо и тумачимо. Књижевност нас учи како да живимо, даје нам савете, учи нас најважнијим животним стварима и људским односима. Човек који пише никада не може бити сам. Он увек својом књигом покреће ново питање, свака је књига нови позив за дијалог.
„Никада нећу престати да од књижевности очекујем да прозива најбоље у мени, да ме подсети на оно што треба да будем, да критички сагледава стварност, а под тим најмање мислим на политичко-идеолошку стварност.” (Јасмина Ахметагић)